***
Porazom u operacijama oko Drine (Bitka na Mackovom Kamenu), srpska vojska se našla u teškom položaju primorana na povlacenje pod borbom, suocena sa nedostatkom artiljerijske municije, manjkom hrane, odece i obuce i što je možda bilo i najgore sa velikim padom morala. Paralelno sa vojskom pred zverstvima austrougarske vojske povlacio se i narod koji je dodatno otežavao povlacenje. Dodatni teret predstavljalo je i vreme, koje je dodatno onesposobilo kretanje po blatnjavim putevima zapadne Srbije i koje ce se pokazati kao jedan od najboljih saveznika srpske vojske, mada je veci deo srpske vojske bio mokar do gole kože, zbog manjka šatorskog platna.
U noci 14.11. komandant I armije general Petar Bojovic biva ranjen i zbog toga povucen sa dužnosti. Na njegovo mesto biva postavljen general Živojin Mišic, dotadašnji pomocnik nacelnika štaba Vrhovne komande Radomira Putnika, inace covek roden na Suvoboru.
Austrougarska Balkanska vojska
Vrhovni komandant je bio nadvojvoda Fridrih fon Habzburg, a nacelnik štaba Vrhovne komande Konrad fon Hacendorf. Ukupna jacina Austrougarske Balkanske vojske iznosila je oko 400.000 vojnika i 400 topova.
Srpska vojska
Uoci Kolubarske bitke Srpska vojska je imala oko 270.000 vojnika, 426 topova i 180 mitraljeza. Vrhovni komandant bio je regent Aleksandar I Karadordevic, a nacelnik štaba Vrhovne komande vojvoda Radomir Putnik.
Austrougarski ratni plan je bio da ovlada visovima desno od Kolubare, da obezbedi prugu Valjevo-Lajkovac-Obrenovac, kako bi bezbedno mogli da doturaju materijal Balkanskoj vojsci, a potom da osvoje Beograd i da nastave nadiranje prema jugu veliko-moravskim pravcem. Plan je predvidao da se Beograd napadne i osvoji 20. novembra. Posle toga vecina snaga bi se prebacila moravskim pravcem.
Austrougarska Balkanska vojska sa oko 200.000 vojnika krenula je 16. novembra 1914. godine u opšti napad na front srpskih armija.
Prva faza bitke - Defanziva (16.11—30.11)
Kolubarska bitka pocinje 16. novembra 1914. godine, kada su se srpske trupe povukle na desnu obalu Kolubare i Ljiga, prema naredbi vrhovne komande, u pokušaju da tu zaustave prodor austrougarskih snaga. Srpska vrhovna komanda (SVK) se nadala da ce joj nabujele reke i mocvarne obale pomoci u zaustavljanju prodora. Srpske trupe uspele su da zadrže Austrougare nekoliko dana zbog loše procene Oskara Pocoreka da su tu stacionirane srpske zaštitnice. Zbog toga on 20. novembra u borbu uvodi 15. i 16. korpus VI armije.
Uvodenje novih snaga primoralo je I armiju (koja je bila brojcano nadjacana) da se povlaci i ona u noci 21. na 22. novembar zauzima nove položaje na grebenu Suvobora, ali vec tokom popodneva 22. na liniju fronta izbijaju Austrougari. Živojin Mišic pocinje da planira protivnapad sa Suvoborskih položaja, ali zbog teškog stanja u Maljenskom odredu odustaje od te ideje. Ovaj poraz primorava levo krilo I armije na povlacenje.
Živojin Mišic 26. novembra ocenjuje situaciju u kojoj se I armija nalazi kao jako lošu. Shodno razvoju situacije, srpska vrhovna komanda odlucuje da izvrši pripreme za povlacenje na nove položaje, na šta ju je nagonio i suviše širok front. Srpska vrhovna komanda istog dana premešta svoje sedište iz Beograda u Kragujevac. Kao poslednji pokušaj da se neprijateljsko nadiranje zaustavi, izdata je direktiva Obrenovackom odredu da izvrši napad na Austrougare, a II armiji da pomogne ovaj napad.
Napad Obrenovackog odreda, potpomognut II armijom nije uspeo i 28. novembra otpocinje povlacenje. Istog dana središnji deo fronta I armije biva probijen i austrougarske trupe izbijaju na Suvoborski greben. Suocen sa probojem fronta i sopstvenom procenom da bi povlacenje dovelo do potpunog kraha I armije, Živojin Mišic samoinicijativno donosi odluku o povlacenju na položaje zapadno od Gornjeg Milanovca i izdaje naredbu da se sa izvršenjem otpocne rano izjutra 29. novembra. Mišic predocava svoju odluku srpskoj vrhovnoj komandi i ostaje pri njoj iako mu je predoceno da ce zbog njegove odluke dodatno biti pogoršan, ionako težak, položaj ostalih srpskih trupa, a da ce Beograd, kao prestonica, biti prakticno predat bez borbe. Na kraju srpska vrhovna komanda usvaja njegov predlog i izdaje direktivu ostalim snagama da izvrše povlacenje.
Srpska vojska bez problema, tokom 29. i 30. novembra zauzima nove položaje i pocinje da ih utvrduje za šta su veliku zaslugu imale srpske zaštitnice koje su pružile jak otpor Austrougarima.
Komanda Balkanske vojske naredjuje prekid ofanzivnih operacija, s tim što ce se izvršiti pregrupisavanje sa ciljem da se osvoji Beograd i potom izvrsi proboj na severni deo srpskog fronta.
Problem artiljerijske municije
Srpska vojska se u oktobru 1914. godine suocila sa nedostatkom artiljerijske municije, nakon cega je izdata naredba o racionalnom korišcenju preostalih zaliha, a od saveznika je pod hitno zatražena isporuka municije. Artiljerijska municija iz Francuske konacno u drugoj polovini novembra pristiže u Solunsku luku, ali tu sa zaprepašcenjem biva konstatovano da ne odgovara srpskim topovima. Iako je bila namenjena 75 mm topovima koje je imala srpska vojska, caure su bile duže za 2.5 mm, zbog cega su za srpske trupe bile neupotrebljive. Bez obzira na prakticno bezizlaznu situaciju, municija biva železnicom transportovana do Niša u kom je izvršavano demontiranje. Nakon demontiranja municija je odmah železnicom upucivana u Kragujevacku topolivnicu u kojoj je izvršavano skracivanje caure i osposobljavanje municije, koja je odmah zatim prugom upucivana na ratište.
Prelazna faza - odmor i pregrupisavanje (01.12—02.12)
Na osnovu stanja u I armiji i izveštaja o protivniku, njen komandant, general Živojin Mišic izdaje naredbu da se tokom 02. decembra izvrši grupisanje trupa na desnom boku i da se otpocne sa pripremama za protivnapad, koji bi otpoceo 03. decembra. I Austrougarska vojska izvodi pregrupisavanje.
Tokom 02. decembra okoncana je popuna srpske vojske ljudstvom, regrutima, obveznicima i kao poslednji atom snage, na ratište su upuceni daci, podoficiri iz vojne škole u Skoplju, tzv. 1300 kaplara. Oni su pre kraja obuke dobili cinove kaplara i upuceni su na front, a sacinjavali su ih mladici, koji su studirali kako u Beogradu, tako i širom Evrope. Popuna ljudstva obucom i odecom je izvršena shodno mogucnostima, ali je ona bila nedovoljna. Istog dana Mišic sacinjava plan protivnapada i izlaže ga SVK. Posle dužeg razmatranja njegov plan je prihvacen i izdaje se naredba vojsci da 03. decembra krenu u opšti protivnapad, dok trupe Odbrane Beograda ostaju na svojim položajima, da bi zaštitile bok i pozadinu.
Osnovna zamisao bila je da se brzo zauzme greben Suvobora i da se odatle izvrši udar u dolinu Kolubare ka Valjevu, sa jasnim ciljem presecanja austrougarskih trupa na dva dela.
Austrougarska vojska je tokom 02. decembra 1914. godine nastavila kretanje ka severoistoku i ušla je u napušteni Beograd.
Druga faza bitke - protivnapad (03.12—12.12)
U trenutku kada su evropske telegrafske agencije ocekivale vesti o slomu srpske vojske i kada je V austrougarska armija priredivala svecanu paradu u Beogradu, otpocela je velika protivofanziva celokupne srpske vojske.
Nakon velike artiljerijske pripreme u 7:00 otpocinje napad. Austrougarske trupe su u potpunosti iznenadene, jer su smatrale da je srpska vojska nesposobna i za odbranu, a kamoli za protivudar, pa su bile primorane na povlacenje. I armija ima velike uspehe na svom delu fronta i zato Mišic nareduje produžetak napada. Istovremeno, ostale srpske armije bivaju zadržane jakim otporom na svojim pocetnim položajima, zbog cega SVK 04. decembra nareduje Mišicu, da po osvajanju Suvobora, obustavi ofanzivu, dok se ne rašcisti situacija na ostalim frontovima. 05.12. I armija se zaustavlja a za to vreme Dunavska divizija uspeva da presece odstupnicu austrougarskim trupama na Suvoboru i Maljenu. Ovim uspesima I armije 05.12. probijen je front austrougarske vojske i iako su ostale armije i dalje bile na svojim pocetnim položajima, otpocelo je gonjenje neprijatelja, dok je deo poslat kao pojacanje Odbrani Beograda.
Oskar Pocorek uvida proboj austrougarskog fronta, zbog cega 06.12. nareduje povlacenje.
Slede borbe na drugim delovima fronta kako bi se austrougarska vojska proterala. Bilo je pregrupisavanja snaga sa ciljem probijanja fronta drugih armija Austrougarske vojske.
Završna ofanziva za oslobodenje Beograda otpocinje 11. decembra.
14. decembra , tokom noci, austrougarske trupe su napustile Beograd, koji je 15. decembra osloboden, cime su okoncane borbe na balkanskom ratištu tokom jeseni 1914. godine.
Gubici vojske Kraljevine Srbije:
- Poginulih - 22.000
- Ranjenih - 91.000
- Zarobljenih - 19.000
Gubici Balkanske vojske Austrougarske monarhije:
- Poginulih - 27.216 (vojnika i podoficira) + 1080 (oficira)
- Ranjenih - 118.911 (vojnika i podoficira) + 3.211 (oficira)
- Zarobljenih - 1.800 (vojnika i podoficira) + 66 (oficira)
- Nestalih - 73.988 (vojnika i podoficira) + 656 (oficira)
- Bolesnih - 44.117 (vojnika i podoficira) + 2.599 (oficira)
Posledice bitke
Najveci znacaj Kolubarske bitke ogleda se u tome što Austro-Ugarska nije uspela da svojim snagama uništi Kraljevinu Srbiju, zbog cega su Centralne sile i tokom 1915. godine primorane da se bore na tri fronta i što je još bitnije Nemacka je bila primorana da pošalje pomoc u ljudstvu na Balkanski front, cime su oslabljene njene snage na preostala dva fronta, a samim tim i njene šanse da uspešno eliminiše jedan od njih.
Bitka je imala znacaj i na globalnom planu. Silovita srpska pobeda odložila je ulazak u rat Bugarske, koja se spremala da ude u rat na strani Centralnih sila, racunajuci da je Srbija poražena i da ce bez borbe doci do teritorija oko kojih je protiv Kraljevine Srbije godinu dana ranije vodila Drugi balkanski rat. Srpska pobeda je doprinela odluci Kraljevine Italije da ude u rat na strani Antante.
General Živojin Mišic je zbog uspešnog vodenja operacije unapreden u cin vojvode, dok je njegov suparnik Oskar Pocorek smenjen sa mesta glavnokomandujuceg Balkanske vojske krajem 1914. godina, a na njegovo mesto je postavljen nemacki feldmaršal August fon Makenzen.
Znacaj Kolubarske bitke u istoriji ratovanja
Kolubarska bitka ušla je u istoriju ratovanja kao jedinstven primer da se vojska, kojoj je predviden potpun slom, za kratko vreme reorganizuje, prede u kontraofanzivu i nanese neprijatelju odlucujuci poraz. Taktika pregrupisavanja samo I armije i koncentrisanog udara na VI armiju (koja je bila razvucena na širokom frontu) koju je izveo Živojin Mišic danas se izucava na vojnim školama širom sveta.
Kolubarska bitka je znacajna i po tome što obe vojske u operacijama nisu imale strategijske rezerve, kojima bi mogle da ojacaju svoje linije tamo gde je to neophodno, vec su to postizale prebacivanjem snaga sa jednog na drugi deo fronta.
***
Tekstovi su odavde.
Нема коментара:
Постави коментар