Licna karta

Gde cveta limun zut - Where the Yellow Lemon Blooms (2006)

IMDB

Busido - put ratnika

Busido (busi - ratnik, do - put) opisuje kodeks ponasanja i zivotnu filozofiju samuraja, slicno kodeksu vitezova. Odnosio se ne samo na javni vec i na privatni zivot. Samuraju i zivotna filozofija busido bili su visoko cenjeni. Pored ratnicke vestine bavili su se i umetnoscu, naukom, religijom i filozofijom. Na prvom mestu im je bila lojalnost prema gospodaru. Samuraji su razvili strogi kodeks ponasanja cijim krsenjem se gubi cast i cesto se zavrsavalo ritualnim samoubistvom.

Busido izmedju ostalog sadrzi sedam vrlina koje ratnik treba da poseduje:

1. Iskrenost i pravednost
2. Hrabrost
3. Dobrota
4. Uctivost i uljudnost
5. Istina i cestitost
6. Cast
7. Vernost i duznost

Srbi - narod koji nestaje (Serbs - people who are disappearing)

''Срби – народ који нестаје'' је документарни филм који представља живо сведочанство о трагичној демографској стварности српске државе и народа, сведочанство које открива трагичну и тужну истину да је српски народ на прагу свог историјског нестајања. Србија је данас земља старости, земља у којој је старачко роптање све гласније, а дечја граја све тиша и нечујнија. Србија је данас смежурана старица измождена, клана, вешана, стрељана, бомбардована, јендечена и од непријатеља и лажних пријатеља, али и од сопствене деце... Цели протекли век представља својеврсну историјску ретроспективу затирања свег српског народа кроз геноциде вршене над њим, ратове у којима је српски народ био принуђен да брани оно најосновније – праљво на живот. Србија је земља која је у протеклом веку прошла кроз осам ратова плативши цену од више од четири милиона живота.

Неодвојиви узрок нестајања српског народа су и асимилативни процеси који су више него код других народа у окружењу овде пали на плодно тле. И то како кроз даљу историју као резултат насилних и политичких процеса, тако и у савременом добу кроз економски мотивисане и узроковане принуде.

Најужаснија рана на телу српскога народа је, међутим, убијање будућности кроз нерођено потомство. Утробно чедоморство сваке године у неповрат однесе град величине Новог Сада. Према статиситици Србија у овоме држи неславни рекорд међу европским народима.

...

О овим и другим чињеницама сведоче припадници духовне и интелектуалне елите који су своје научне ставове, сазнања и резулатете истраживања понудили на увид јавности: Његова Светост Патријарх српски Иринеј, Марко Сандаљ, оснивач Фондације Пријатељ Божији, академици Василије Крестић и Смиља Аврамов, Радован Тврдишић из Двери Српских, протојереј-ставрофор др Милош Весин, публицисткиња Биљана Спасић, професор на Универзитету у Кембриџу Небојша Радић, професор Марко Младеновић, свештеници Жељко Латиновић и Бранко Ћурчин, али и такозвани обични људи из народа, сељаци, мученици, страдалници..."

...

"Serbs - people who are disappearing''a documentary that is a living testimony to the tragic demographic reality of the Serbian state and nation, the testimony that revealed the tragic and sad truth that the Serbian people on the eve of its historic extinction. Serbia is a country of age, the country where the elderly shouting louder and louder, and the children hubbub quieter and quieter. Serbia is a shriveled old woman izmoždena, clan, they were hung, shot, bombed, and jendečena of enemies and false friends, but also of their own children ... Full past century represents a kind of historical retrospective of the destruction of all Serbian people during the genocide carried out against it, wars in which the Serbian people was forced to defend the most basic things - right to life. Serbia is a country in the last century went through eight wars, paying the price of more than four million lives.

Inherent cause of the disappearance of the Serbian people and assimilation are processes that are more than other people here in the region fell on fertile ground. And how through history as a result of further violence and political processes, and in modern times, which is economically motivated and caused by coercion.

Most terrible wounds on the body of the Serbian people, however, killing the unborn future generations. Visceral infanticide annually carried away, city size like Novi Sad. According to statistic, Serbia holds the infamous record among European nations.

...

These and other facts testify to members of the spiritual and intellectual elite who are their scientific attitudes, knowledge and the result of the research offered to the public: His Holiness Serbian Patriarch Irenej, Mark Sandalj, Founder of the Friend of God, academics and Vasilije Krestić, Smilja Avramov, Radovan Tvrdišić from Doors Serbian, archpriest-Stavrophor Dr. Milos Vesin, journalist Biljana Spasic, a professor at the University of Cambridge Nebojsa Radic, a professor Marko Mladenovic, Zeljko Latimer priests and Branko Ćurčin, but also so-called ordinary people from the people, farmers, martyrs, victims ... "

Srbi - narod koji nestaje

Kolubarska bitka

Kolubarska bitka ili Suvoborska bitka je najznacajnija bitka izmedu vojske Kraljevine Srbije i Austro-Ugarske u Prvom svetskom ratu. Vodena je u novembru i decembru 1914. godine na frontu od preko 200 km. Okoncana je uspešnom protivofanzivom koju su izvele snage Prve armije pod komandom generala Živojina Mišica, protiv brojnije i bolje opremljene austrougarske vojske, u trenutku kada je ceo svet ocekivao vesti o kapitulaciji Kraljevine Srbije.

***

Porazom u operacijama oko Drine (Bitka na Mackovom Kamenu), srpska vojska se našla u teškom položaju primorana na povlacenje pod borbom, suocena sa nedostatkom artiljerijske municije, manjkom hrane, odece i obuce i što je možda bilo i najgore sa velikim padom morala. Paralelno sa vojskom pred zverstvima austrougarske vojske povlacio se i narod koji je dodatno otežavao povlacenje. Dodatni teret predstavljalo je i vreme, koje je dodatno onesposobilo kretanje po blatnjavim putevima zapadne Srbije i koje ce se pokazati kao jedan od najboljih saveznika srpske vojske, mada je veci deo srpske vojske bio mokar do gole kože, zbog manjka šatorskog platna.

U noci 14.11. komandant I armije general Petar Bojovic biva ranjen i zbog toga povucen sa dužnosti. Na njegovo mesto biva postavljen general Živojin Mišic, dotadašnji pomocnik nacelnika štaba Vrhovne komande Radomira Putnika, inace covek roden na Suvoboru.


Austrougarska Balkanska vojska

Vrhovni komandant je bio nadvojvoda Fridrih fon Habzburg, a nacelnik štaba Vrhovne komande Konrad fon Hacendorf. Ukupna jacina Austrougarske Balkanske vojske iznosila je oko 400.000 vojnika i 400 topova.

Srpska vojska

Uoci Kolubarske bitke Srpska vojska je imala oko 270.000 vojnika, 426 topova i 180 mitraljeza. Vrhovni komandant bio je regent Aleksandar I Karadordevic, a nacelnik štaba Vrhovne komande vojvoda Radomir Putnik.


Austrougarski ratni plan je bio da ovlada visovima desno od Kolubare, da obezbedi prugu Valjevo-Lajkovac-Obrenovac, kako bi bezbedno mogli da doturaju materijal Balkanskoj vojsci, a potom da osvoje Beograd i da nastave nadiranje prema jugu veliko-moravskim pravcem. Plan je predvidao da se Beograd napadne i osvoji 20. novembra. Posle toga vecina snaga bi se prebacila moravskim pravcem.


Austrougarska Balkanska vojska sa oko 200.000 vojnika krenula je 16. novembra 1914. godine u opšti napad na front srpskih armija.


Prva faza bitke - Defanziva (16.11—30.11)

Kolubarska bitka pocinje 16. novembra 1914. godine, kada su se srpske trupe povukle na desnu obalu Kolubare i Ljiga, prema naredbi vrhovne komande, u pokušaju da tu zaustave prodor austrougarskih snaga. Srpska vrhovna komanda (SVK) se nadala da ce joj nabujele reke i mocvarne obale pomoci u zaustavljanju prodora. Srpske trupe uspele su da zadrže Austrougare nekoliko dana zbog loše procene Oskara Pocoreka da su tu stacionirane srpske zaštitnice. Zbog toga on 20. novembra u borbu uvodi 15. i 16. korpus VI armije.

Uvodenje novih snaga primoralo je I armiju (koja je bila brojcano nadjacana) da se povlaci i ona u noci 21. na 22. novembar zauzima nove položaje na grebenu Suvobora, ali vec tokom popodneva 22. na liniju fronta izbijaju Austrougari. Živojin Mišic pocinje da planira protivnapad sa Suvoborskih položaja, ali zbog teškog stanja u Maljenskom odredu odustaje od te ideje. Ovaj poraz primorava levo krilo I armije na povlacenje.

Živojin Mišic 26. novembra ocenjuje situaciju u kojoj se I armija nalazi kao jako lošu. Shodno razvoju situacije, srpska vrhovna komanda odlucuje da izvrši pripreme za povlacenje na nove položaje, na šta ju je nagonio i suviše širok front. Srpska vrhovna komanda istog dana premešta svoje sedište iz Beograda u Kragujevac. Kao poslednji pokušaj da se neprijateljsko nadiranje zaustavi, izdata je direktiva Obrenovackom odredu da izvrši napad na Austrougare, a II armiji da pomogne ovaj napad.

Napad Obrenovackog odreda, potpomognut II armijom nije uspeo i 28. novembra otpocinje povlacenje. Istog dana središnji deo fronta I armije biva probijen i austrougarske trupe izbijaju na Suvoborski greben. Suocen sa probojem fronta i sopstvenom procenom da bi povlacenje dovelo do potpunog kraha I armije, Živojin Mišic samoinicijativno donosi odluku o povlacenju na položaje zapadno od Gornjeg Milanovca i izdaje naredbu da se sa izvršenjem otpocne rano izjutra 29. novembra. Mišic predocava svoju odluku srpskoj vrhovnoj komandi i ostaje pri njoj iako mu je predoceno da ce zbog njegove odluke dodatno biti pogoršan, ionako težak, položaj ostalih srpskih trupa, a da ce Beograd, kao prestonica, biti prakticno predat bez borbe. Na kraju srpska vrhovna komanda usvaja njegov predlog i izdaje direktivu ostalim snagama da izvrše povlacenje.

Srpska vojska bez problema, tokom 29. i 30. novembra zauzima nove položaje i pocinje da ih utvrduje za šta su veliku zaslugu imale srpske zaštitnice koje su pružile jak otpor Austrougarima.

Komanda Balkanske vojske naredjuje prekid ofanzivnih operacija, s tim što ce se izvršiti pregrupisavanje sa ciljem da se osvoji Beograd i potom izvrsi proboj na severni deo srpskog fronta.


Problem artiljerijske municije

Srpska vojska se u oktobru 1914. godine suocila sa nedostatkom artiljerijske municije, nakon cega je izdata naredba o racionalnom korišcenju preostalih zaliha, a od saveznika je pod hitno zatražena isporuka municije. Artiljerijska municija iz Francuske konacno u drugoj polovini novembra pristiže u Solunsku luku, ali tu sa zaprepašcenjem biva konstatovano da ne odgovara srpskim topovima. Iako je bila namenjena 75 mm topovima koje je imala srpska vojska, caure su bile duže za 2.5 mm, zbog cega su za srpske trupe bile neupotrebljive. Bez obzira na prakticno bezizlaznu situaciju, municija biva železnicom transportovana do Niša u kom je izvršavano demontiranje. Nakon demontiranja municija je odmah železnicom upucivana u Kragujevacku topolivnicu u kojoj je izvršavano skracivanje caure i osposobljavanje municije, koja je odmah zatim prugom upucivana na ratište.

Prelazna faza - odmor i pregrupisavanje (01.12—02.12)

Na osnovu stanja u I armiji i izveštaja o protivniku, njen komandant, general Živojin Mišic izdaje naredbu da se tokom 02. decembra izvrši grupisanje trupa na desnom boku i da se otpocne sa pripremama za protivnapad, koji bi otpoceo 03. decembra. I Austrougarska vojska izvodi pregrupisavanje.

Tokom 02. decembra okoncana je popuna srpske vojske ljudstvom, regrutima, obveznicima i kao poslednji atom snage, na ratište su upuceni daci, podoficiri iz vojne škole u Skoplju, tzv. 1300 kaplara. Oni su pre kraja obuke dobili cinove kaplara i upuceni su na front, a sacinjavali su ih mladici, koji su studirali kako u Beogradu, tako i širom Evrope. Popuna ljudstva obucom i odecom je izvršena shodno mogucnostima, ali je ona bila nedovoljna. Istog dana Mišic sacinjava plan protivnapada i izlaže ga SVK. Posle dužeg razmatranja njegov plan je prihvacen i izdaje se naredba vojsci da 03. decembra krenu u opšti protivnapad, dok trupe Odbrane Beograda ostaju na svojim položajima, da bi zaštitile bok i pozadinu.

Osnovna zamisao bila je da se brzo zauzme greben Suvobora i da se odatle izvrši udar u dolinu Kolubare ka Valjevu, sa jasnim ciljem presecanja austrougarskih trupa na dva dela.

Austrougarska vojska je tokom 02. decembra 1914. godine nastavila kretanje ka severoistoku i ušla je u napušteni Beograd.


Druga faza bitke - protivnapad (03.12—12.12)

U trenutku kada su evropske telegrafske agencije ocekivale vesti o slomu srpske vojske i kada je V austrougarska armija priredivala svecanu paradu u Beogradu, otpocela je velika protivofanziva celokupne srpske vojske.
Nakon velike artiljerijske pripreme u 7:00 otpocinje napad. Austrougarske trupe su u potpunosti iznenadene, jer su smatrale da je srpska vojska nesposobna i za odbranu, a kamoli za protivudar, pa su bile primorane na povlacenje. I armija ima velike uspehe na svom delu fronta i zato Mišic nareduje produžetak napada. Istovremeno, ostale srpske armije bivaju zadržane jakim otporom na svojim pocetnim položajima, zbog cega SVK 04. decembra nareduje Mišicu, da po osvajanju Suvobora, obustavi ofanzivu, dok se ne rašcisti situacija na ostalim frontovima. 05.12. I armija se zaustavlja a za to vreme Dunavska divizija uspeva da presece odstupnicu austrougarskim trupama na Suvoboru i Maljenu. Ovim uspesima I armije 05.12. probijen je front austrougarske vojske i iako su ostale armije i dalje bile na svojim pocetnim položajima, otpocelo je gonjenje neprijatelja, dok je deo poslat kao pojacanje Odbrani Beograda.

Oskar Pocorek uvida proboj austrougarskog fronta, zbog cega 06.12. nareduje povlacenje.

Slede borbe na drugim delovima fronta kako bi se austrougarska vojska proterala. Bilo je pregrupisavanja snaga sa ciljem probijanja fronta drugih armija Austrougarske vojske.

Završna ofanziva za oslobodenje Beograda otpocinje 11. decembra.

14. decembra , tokom noci, austrougarske trupe su napustile Beograd, koji je 15. decembra osloboden, cime su okoncane borbe na balkanskom ratištu tokom jeseni 1914. godine.


Gubici vojske Kraljevine Srbije:

• Poginulih - 22.000
• Ranjenih - 91.000
• Zarobljenih - 19.000

Ukupno je 153.373 vojnika 2.110 oficira i 8.074 podoficira izbaceno iz stroja.


Gubici Balkanske vojske Austrougarske monarhije:

• Poginulih - 27.216 (vojnika i podoficira) + 1080 (oficira)
• Ranjenih - 118.911 (vojnika i podoficira) + 3.211 (oficira)
• Zarobljenih - 1.800 (vojnika i podoficira) + 66 (oficira)
• Nestalih - 73.988 (vojnika i podoficira) + 656 (oficira)
• Bolesnih - 44.117 (vojnika i podoficira) + 2.599 (oficira)

Ukupno je izbaceno iz stroja 266.212 vojnika i podoficira i 7.592 oficira.


Posledice bitke

Najveci znacaj Kolubarske bitke ogleda se u tome što Austro-Ugarska nije uspela da svojim snagama uništi Kraljevinu Srbiju, zbog cega su Centralne sile i tokom 1915. godine primorane da se bore na tri fronta i što je još bitnije Nemacka je bila primorana da pošalje pomoc u ljudstvu na Balkanski front, cime su oslabljene njene snage na preostala dva fronta, a samim tim i njene šanse da uspešno eliminiše jedan od njih.

Bitka je imala znacaj i na globalnom planu. Silovita srpska pobeda odložila je ulazak u rat Bugarske, koja se spremala da ude u rat na strani Centralnih sila, racunajuci da je Srbija poražena i da ce bez borbe doci do teritorija oko kojih je protiv Kraljevine Srbije godinu dana ranije vodila Drugi balkanski rat. Srpska pobeda je doprinela odluci Kraljevine Italije da ude u rat na strani Antante.




General Živojin Mišic je zbog uspešnog vodenja operacije unapreden u cin vojvode, dok je njegov suparnik Oskar Pocorek smenjen sa mesta glavnokomandujuceg Balkanske vojske krajem 1914. godina, a na njegovo mesto je postavljen nemacki feldmaršal August fon Makenzen.













Znacaj Kolubarske bitke u istoriji ratovanja

Kolubarska bitka ušla je u istoriju ratovanja kao jedinstven primer da se vojska, kojoj je predviden potpun slom, za kratko vreme reorganizuje, prede u kontraofanzivu i nanese neprijatelju odlucujuci poraz. Taktika pregrupisavanja samo I armije i koncentrisanog udara na VI armiju (koja je bila razvucena na širokom frontu) koju je izveo Živojin Mišic danas se izucava na vojnim školama širom sveta.

Kolubarska bitka je znacajna i po tome što obe vojske u operacijama nisu imale strategijske rezerve, kojima bi mogle da ojacaju svoje linije tamo gde je to neophodno, vec su to postizale prebacivanjem snaga sa jednog na drugi deo fronta.


***

Tekstovi su odavde.

Grb cetnicke dinarske divizije

Wiki

www.vojvodabogunovic.freeservers.com

Borac i Boracki krs - Borac karst - Part 2

Pocetkom maja smo se ponovo provozali do Borackog krsa. Jos uvek je na istom mestu. Jedina razlika je to sto je sada prolece u punom jeku i sve je zeleno. Ovog puta smo ulazili u crkvicu (hvala Vladimire).






























Early May, we once again ride to the veteran karst. It is still on the same site. The only difference is that now spring is in full swing and everything is green. This time we went into the church (thanks to Vladimir).

Deo Moravske Svete Gore - Part of Moravian Holy Mountain

Manastiri "Moravske Svete Gore" se nalaze na desnoj obali reke Velike Morave u visini "Bagrdanskog tesnaca" i dužini od 18 km i, idući nizvodno, poređani su sledećim redom:

1. Manastir Svetog Apostola Jakova brata Gospodnjeg u narodu poznatog i kao "Jaković" koji se nalazi ataru sela Duboka, opština Jagodina, i pripada Šumadijskoj eparhiji, sada je parohijska crkva,
2. Manastir Svetog Apostola Tome, poznatijeg kao "Tomić", se nalazi u ataru sela Vojska, manastir je ženski
3. Manastir Uspenja Presvete Bogorodice, ztari naziv "Zidine" u ataru sela Radošin, manastir je ženski
4. Manastir Hum, stari naziv "Duhne", nalazi se na brdu Hum u ataru sela Gložane, u njemu trenutno nema monaštva
5. Manastir Svetih Vrača Kozme i Damjana, poznatiji kao "Zlatenac", nalazi se u ataru sela Gložane, manastir je ženski
6. Manastir Svetog Nikole, poznat i kao "Dobrševo", nalazi se u ataru sela Gložane, manastir je metoh Miljkovog manastira a u njenu trenutno nema monaha
7. Manastir Vavedenja Presvete Bogorodice, poznat kao "Miljkov manastir", atar sela Gložane, manastir je ženski. Zaslužan je za obnovu "Zlatenca" i "Dobrševe".

Za razliku od "Jakovića", ostalih šest pripadaju, teritorijalno, opštini Svilajnac i Braničevskoj eparhiji. Gotovo je sigurno da svih sedam imenovanih manastira potiču iz vremena kraja 14. i početka 15. veka, pripadaju, o arhitekturi Moravskoj umetničkoj školi, koja je doživela najveći procvat za vreme vladavine Despota Stefana Lazarevića koji živeo od 1376-1427. godine. Samim tim se kao ktitori najčešće pominju Despot Stefan visoki ili neko od vlastele bliske vladarskoj dinastiji Lazarevića. Istorija ovih manastira je isprepletana, često su ih mešali kroz istoriju a turski popisi iz srednjeg veka vrlo oskudno opisuju stanje u ovim manastirima.
Takođe iz ovih popisa se, vrlo često,ne može izvršiti precizna identifikacija.

tekst preuzet


Mi nismo obisli sve manastire. Evo nekoliko fotografija od juce:




Manastir Radosin

Manastir je sagrađen u srednjem veku. Ne zna se sa sigurnošću koje godine je sagrađen manastir, kao i ko je ktitor manastira. Kaže se da postoje istorijski podaci da je Radošin sagradio Despotov vojvoda Radoslav Mihaljević.

Po jednom predanju prvobitni manastir je zadužbina Visokog Stefana, a po drugom manastir je sagradila Rada, sestra Miljkova, Zlatkova, Tomina, Jakovljeva i Tutina. Ili: Priča se da su braća Miloš i Radoš bežali pred Turcima - Miloš se nastanio na levoj rečnoj obali i tu je nastalo Miloševo, a Radošu je desna obala oivičena brdima bila pouzdanija i tu je nastao Radošin.

U blizini ima ostataka zidina srednjovekovnog grada. Arheološka istraživanja govore o činjenici da tadašnja crkva manastira, bila je impozantnih razmera, kao i o izuzetnom bogatstvu manastira. Kako predanje kaže, zvonik ovog manastira imao je velika zvona, koja kada su zvonila čula su se na 4 sata hoda od tog mesta.
Prvobitni manastir je porušen od strane Turskog osvajača.
Današnji izgled manastir je stekao tokom Drugog svetskog rata. Obnovljen je 1942. jer je seoski starešina predložio da je 'bolje popraviti crkvu nego ratovati'.

Pogled sa okolnog brda










Ako prelazite preko Morave, ovo je jedan od nacina




Vodenica na Moravi








Miljkov manastir (Manastir Vavedenje)











Monasteries "Moravian Holy Mountain" is located on the right bank of the river Morava in the amount of "Bagrdanskog Strait and the length of 18 km and, going downstream, as shown in the following order:

1st Monastery of the Holy Apostle James, brother of the Lord in the nation known as "Jakovic" located deep Atari village, municipality of Jagodina, and belongs to the diocese Šumadijskoj, now is the parish church,
2nd Monastery of the Holy Apostle Thomas, known as "Tomic", is located in the district villages Army, the monastery was female
3rd Monastery of the Dormition of the Theotokos, ztari called "walls" in the district Radošin village, the monastery was female
4th Hum monastery, the old name "Duhne", is located on Mount Hum Glozane villages in the district, it does not have monks
5th Holy Healers Cosmas and Damian, known as "Zlatenac", is located in the district Glozane village, the monastery was female
6th Monastery of Saint Nicholas, also known as "Dobrševo", is located in the district Glozane village, the monastery was an appendage of the monastery and its Miljkovog does monk
7th Presentation of the Virgin Monastery, also known as "Miljkov monastery, atar Glozane village, the monastery was female. Responsible for the restoration of "Zlatenca" and "Dobrševe.

Unlike Jakovic, the other six belong, territorial, and Svilajnac Braničevskoj diocese. It is almost certain that all seven appointed monastery dating from the time of end of the 14th and early 15th century, belong to the architecture of Moravia Art School, which experienced the greatest prosperity during the reign of Despot Stefan Lazarevic, who lived from 1376 to 1427. year. Thus the most frequently mentioned as the founders of Despot Stefan senior or someone close to master of the aristocracy Lazarevic dynasty. History of these monasteries were intertwined, often they were interfering in Turkish history and inventories from the Middle Ages very poorly describe the situation in these monasteries.
Also from this inventory is, very often, can make an accurate identification.


We have not visited all the monasteries. Here are some photos from yesterday:


Monastery Radosin

The monastery was built in the Middle Ages. It is not known with certainty that the monastery was built, and who is the founder of the monastery. It is said that there are historical data that is built Radošin Despotov Duke Radoslav Mihaljevic.

According to one legend, the original monastery was founded by Stephen High, and the second monastery was built Rada, sister Miljkovi, Zlatko, Toma, and James Tutin. Or: It is said the brothers Miloš and Rados fleeing before the Turks - Milos settled on the left bank of the river which created Miloševo, Rados and the right coast lined hills were reliable and which created Radošin.

Nearby is the remains of the medieval city walls. Archaeological research say about the fact that the church at that time, was an imposing scale, as well as an exceptional wealth of the monastery. As legend says, the bell tower of the monastery had a great tone, that when they heard the zvonila to 4 hours walk from the village.
The original monastery was destroyed by Turkish invaders.
The present appearance of the monastery was gained during World War II. Renewed the 1942nd because the village elders suggested that the 'better than fight to repair the church. "

The view from the surrounding hills

If you switch over Morava, this is one of the ways

Mill on the Morava River

Miljkov monastery (Monastery of Presentation)

"Kroz rat sa Drazom" - Nikola Kordic

Николa Кордић

Кроз рат са Дражом

1998.

....

Долазак на Равну Гору и стварање покрета

На Ђурђевдан, шестог маја, осванули смо у снегу на падинама Јелове горе. Тај дан ми је остао у живом сећању. Тада смо избили на једну косу поред саме Јелове горе, која се зове Кондер, а преко које иде пут Бајина Башта-Ужице. Поред пута је била усамљена кућа и ми решисмо да свратимо у њу. Када смо ушли, видели смо да је то кафана, чији је власник нека средовечна жена. Пуковник Михаиловић је упитао да ли би могла да нам спреми нешто за јело, а да ћемо то платити. Она рече да има свега четрдесет јаја, али ће гледати да нешто направи.

Тада се Михаиловић договори са мајором Палошевићем и осталим официрима да овде прославимо Ђурђевдан, после чега упита и нас остале: да ли неко од нас слави ту славу? Пошто је то моја крсна слава, јавио сам се одмах, као и још неколико других војника. Пуковник Михаиловић је пришао сваком појединачно и честитао му славу, а затим се обратио свима кратким али дирљивим говором: ''Јунаци! Данас је Ђурђевдан, и међу нама има оних којима је данас крсна слава. Али је Ђурђевдан и војничка и четничка слава, и ми смо решили да је скромно прославимо. ''Он се затим, укратко , осврнуо на значај Ђурђевдана и на трагедију која је снашла нашу отаџбину. После Дражиног говора нама су удариле сузе на очи. Истурили смо страже и слава је почела. Прво је развијена застава и читана молитва. Затим је "Бењамино Ђиљи" положио заклетву. Он дотад није полагао војничку заклетву, јер је био млад и није служио војску.

Били су ово тешки тренуци. Тешки због тога што је ово био почетак, онај ко то није преживео, тешко да може разумети. Касније, када су свакодневни догађаји у свету и нашој земљи постали толико непредвидљиви, ништа нас више није могло изненадити ни зачудити.

После двочасовног одмора и Ђурђевданске славе на Кондеру код кафане, главни састанак смо имали у близини села Планинице, које је удаљено свега сат и по хода од Равне Горе. Овде смо се склонили у једну планинску колибу, која служи за смештај стоке у летњој сезони, за време испаше. Одавде су пуковник Михаиловић, мајор Палошевић и заставник Божа Перовић отишли у село Струганик, у кућу војводе Живојина Мишића. Син почившег војводе Александар-Аца Мишић био је класни и ратни друг пуковника Михаиловића из Првог светског рата. Отишли су с намером да код њега оставе ратну заставу и, уколико га нађу код куће, да се са њим посаветују о неким плановима. И нашли су га, био се вратио из рата, а он их је задржао цео дан и ноћ. Прегледајући скице терена, донели су одлуку да се задржимо на Равној Гори, а не да идемо на Рудник, како је раније било речено. После ове одлуке, одмах су послали сељака путовођу, да нас те вечери одведе на Равну Гору.

Дошао је водич и повео нас. Као често у прошлим покретима, и овог пута је падала киша, али водич нас је тешио да вечерас нећемо далеко. И заиста, после два до три сата путовања, дошли смо пред једну повећу колибу, а поред ње је била и штала. Издалека нас је опазио велики овчарски пас и када смо се приближили, он је навалио на нас. Али се из колибе појавила жена и узвикнула: "Уаа", мислећи да су вукови у близини. На то јој се јавио водич: "Не бој се снашо, нису вукови." Она викну на пса: "Шапко мир" и Шапко је ућутао, а нас без имало збуњености позва у колибу и потакну ватру која још није била угашена. "Уђите браћо са те кише" рече нам и ми уђосмо. Она нас сажаљиво погледа па рече: "Пропали сте од ове кише, а сигурно сте и гладни." Овде је водич водио главну реч, па упита да ли има брашна за качамак и млека. Она рече да има, а он обећа да ћемо ми то све платити и сами скувати. Овај леп дочек је на нас пријатно деловао. Пошто смо се мало разместили, ватру смо добро наложили да би могли сушити одела. Настависмо бакрач са водом за качамак.

Сутрадан је освануо 11. мај 1941. године. Рано ујутро су дошли из Струганика пуковник Михаиловић, мајор Палошевић и Божа Перовић. Били су видљиво расположени. Пуковник нас упита да ли смо се одморили и јесмо ли јели? Кад је добио одговор да је све у реду, јер капетан Узелац-Тарас му је рапортирао о свему, он нам је тада саопштио следеће:

"Донели смо одлуку да се овде задржимо, а не да идемо на Рудник како смо то раније планирали. Овај предео се зове Равна Гора, а иначе то је огранак планине Сувобора. Овде је за нас слободна зона од 20 километара на коју год страну да се окренемо. Ми ћемо одавде почети са организацијом устанка против окупатора, наравно кад за то буде време."

Ми смо се за становање поделили у две групе, које смо касније прозвали "горњи" и "доњи штаб". Пуковник Михаиловић нам је наредио да се још истог дана поделимо на "двојке" и "тројке", па да пођемо у патроле ради упознавања околног терена. А успут да навраћамо у колибе где има кога, да народ охрабримо и да им кажемо ко смо и шта смо. Да смо ми војска, а не нека пљачкашка банда и, ако нешто затражимо за храну да обавезно платимо. И тако даље. А жандармеријском нареднику Ђури Станковићу нареди да узме још једног момка са собом и оде у село Брајиће, где је била жандармеријска станица. Да тамо ступи у везу са жандармима, да им стави до знања наше задржавање, као и да их позове да дођу, ако хоће, да приме упутства за рад.

После овог наређења, сви смо били радосни па смо отпевали неколико четничких песама, а онда се поделили на патроле и отишли на терен. Станковић је отишао у Брајиће и ступио у везу са командиром станице, наредником Миланом Бућаном. Он га је лепо и радо дочекао и са њиме истог дана пошао на Равну Гору, да се стави на расположење са целом станицом. Михаиловић га је радо примио, али је наредио да остану на служби, јер ћемо преко њих моћи да организујемо обавештајну мрежу. Наредник Бућан је са задовољством примио наређење и друга упутства за рад. И, заиста, из Брајића, је свакодневно долазила патрола и доносила извештаје о кретању Немаца.

Ми остали смо отишли у разним правцима. Благоје Ковач и ја, пошто смо обојица били у жандармеријској униформи, пошли смо заједно и наступили као жандармеријска патрола, а колибари се нису изненађивали кад би нас угледали. Напротив, одмах су нас позивали у колибу и кували кафу, мислећи да смо новодошли жандарми у ста-ници, јер нас нису познавали и питали су када и откуда смо дошли. Кад им ми опширно испричамо о нашем доласку на Равну Гору и кога тамо све има, тада они још више питају и нуде нам храну да једемо и понесемо осталима. Ми смо нешто узимали, али све плаћали, иако домаћини нису радо примали новац.

Једном кад смо дошли у колибу Михаила Весковића и упознали се, његова жена рече: "Тако, брате, волим да чујем за људе који се не предају и не беже кућама као мој Михаило" Па поче своју шаљиву причу: "Ето, ја спремила торбу, испекла погачу, натрпала кајмака и сира и друго, па испратила мог Михаила у рат. Кад, не лези враже, врати се мој Михаило! Још ни торбу није испразнио. Ма ни пола погаче није појео. Кад сам га угледала с торбом, мислећи да је побегао с фронта, замало нисам скинула сукњу и дала му је да обуче, а од њега затражила чакшире, па да ја идем у рат. Али, кад је ушао и сео, и испричао ми шта се одиграло, и да је рат завршен, да су Немци заузели државу, онда сам се сита исплакала. А и њему су засузиле очи. Рекла сам му: "Нису се наши стари тако борили..."

На терену смо дознали да се пре пар дана појавила једна група од седам до осам људи под именом "четници". да су једном старом човеку и жени насилно одузели дукате, да су још неке људе уценили за новац, па је народ у страху од њих. Ми смо обећали да ћемо, уколико се и даље буду појављивали и чинили такве неприлике", предузети потребне мере да их спречимо.

После повратка из патроле, отишли смо код пуковника Михаиловића да испричамо шта смо чули и видели на терену. Пуковник је био задовољан кад смо рекли да нас народ радо прима. Казао је: "Ово је наша једина нада и утеха, да нас народ радо прима. Иначе бисмо били у безизлазној ситуацији".

После извесног времена, појавила се опет она група пљачкаша и упала у жандармеријску станицу Брајиће. Пошто су жандарми били на терену, изузев дежурног у станици, опљачкали су све што је било за њих корисно: узели су пушкомитраљез и друго оружје које су нашли. Истог дана су поручили угледном домаћину Добривоју Весковићу из села Теочина да им припреми двеста хиљада динара. Иначе ће бити ликвидиран! Пошто смо били обавештени о овом случају, пуковник Михаиловић нам је наредио да се спремимо ми жандарми, па да идемо у заседу код куће домаћина Весковића. А уколико бандити не би дошли, да организујемо потеру са људима из околних жандармеријских станица. Тако је и било. Чекали смо две ноћи, а кад бандити нису дошли, повезали смо се са околним станицама и саставили једно потерно оделење. Сви, жандарми су били радосни што иду с нама у потеру. Оделење је кренуло из села Горњи Бањани, преко планина Рајца и Сувобора, у правцу села Ба. У том селу смо дознали да је група прошла кроз њега и отишла у правцу села Планинице. Било је већ пред само вече, те пожурисмо у Планинице. Кад смо ушли у село, сазнали смо да је група у једној од кућа, да су добро вечерали и шљивовице се напили. Успели смо да ухватимо везу са домаћином, да га обавестимо кога има у кући да ћемо ми неосетно ући унутра и да се он ништа не плаши. Касно у ноћ, блокирали смо кућу, а на нашу срећу бандити нису ни стражара поставили. Успели смо да уђемо и на спавању смо неке од њих похватали, разоружали и повезали, док су неки скочили из сна, али нису успели да употребе оружје. Целу групу смо предали жандармима који су били легални, а оружје смо донели на Равну Гору. Убрзо после овог случаја, пронела се вест по околним селима, да на Равној Гори има нека војска која хвата лопове и бандите, као и да их строго кажњава. Онда су сељаци из радозналости почели да долазе на Равну Гору. Сваки сељак је био лепо дочекан и примљен код пуковника Михаиловића. Он им је лепим речима освајао мисли и душу, тако да би они кроз кратко време опет долазили и доводили друге домаћине, па су чак и жене са одраслијом децом и омладина долазили, а кад би их заседа питала куда иду, они би одговорили: "Идемо да видимо чича Дражу и његове јунаке". Дакле, као што видимо, сам народ је прозвао пуковника Михаиловића-чича Дража. Тако су убрзо о нама почеле да се певају песме широм Шумадије и Источне Србије, а касније су се те песме певале и одјекивале по Рашкој, Црној Гори, Херцеговини, Босни, Далмацији, Кордуну, Банији и Лици.

Пуковник Михаиловић је убрзо послао Ацу Мишића у Београд, да успостави везу са неким људима. Веза је почела да функционише и официри су почели да долазе, да би се ставили на располагање. Набројаћу неколико имена официра и политичара који су дошли међу првима: капетан Момчило Петровић, професор Воја Поповић. поручник Нешко Недић, поручник Вукмановић, поручник Сима Узелац, капетан Дероко, поручник Звонко Вучковић, капетан Дуја Смиљанић, Негован Папић, др Шијачки, др Мољевић, др Црвенић, Тома Мишић, поручник Летица, поручник Раковић, капетан Рачић, жандармеријски наредник Ајдачић, жандармеријски поднаредник Јанковић, мајор Бошко Тодоровић, потпуковник Драгослав Павловић, наредник-водник Воја Ковачевић, четник из Првог светског рата Жарко Милострашић, општински бележник и резервни наредник Петар Алексић и многи други.

Жарко Милострашић и Петар Алексић су много допринели самим својим доласком у Штаб, јер су били додељени у пратећу групу. Ова два човека, обојица Војвођани, одгојени у српском духу, са великим моралним и патриотским осећајима, често су нам служили као пример. Чак нам је и чича Дража по који пут, после дугих ноћних маршева, по зими и тешким теренима, указивао на њих двојицу. Он им се лично дивио, а ми остали, на подношењу свих тегоба на које смо наилазили. Јер, дешавало се да и млађи људи осете замор, па чак и да остану на путу.

У исто време, у неким крајевима су се појавили официри и подофицири који нису били пали у ропство а чули су за Дражу. Почели су и сами да се организују, преко курира су ухватили везу са Равном Гором, стављали се под команду и тражили упутства за даљи рад. Тада су стигли и курири из Босне, од мајора Јездимира Дангића, који је већ имао велику групу и улазио у окршаје са усташама. Ови су нас курири обавестили о великим злочинима над српским народом у Босни, и о њиховим тешким борбама противу усташа. Мајор Дангић у свом писму пуковнику Михаиловићу тражио је да му пошаље оружја и муниције, као и официре и подофицире, јер му недостаје старешинско особље. Кад смо чули шта тражи мајор Дангић, јавили смо се и тражили од Чиче да идемо у Босну, али нас он није пустио, објашњавајући да смо му потребни за друге послове. А ако је неко жељан борбе, да ће бити и тога, јер ми нисмо у позадини, већ ћемо једног дана бити у првим редовима.

Почетком месеца јуна, дошао је из Београда радиотелеграфиста Н.Н. са деловима једне мале примо-предајне станице. Путем курира и преко веза, набављено је оно што је било потребно да се станица оспособи за рад. Помоћу ове станице успостављена је прва веза са једном војном радио-станицом, која се налазила на острву Малти. После је већ било лакше да се веза прошири и на друге крајеве света, као и са нашом владом и Краљем у ино-странству.

У кратком року после успостављања везе, дошли су на Равну Гору из Каира Захарије Остојић и Мирко Лалатовић, и са њима енглески капетан Хадсон "Марко". Они су путовали подморницом до јадранске обале, а после пешке преко планина. Са собом су донели шифре за рад радио-станица и ставили се на располагање чича-Дражи. "Марко" је такође имао засебну шифру за везу са његовим претпостављеним. Чича је сву тројицу задржао у Штабу Врховне команде.

.........

Ovo je odlomak iz knjige "Kroz rat sa Drazom". Knjiga je napisana od strane licnog pratioca Generala Draze Mihailovica i sifranta u Vrhovnoj komandi Jugoslovenske vojske u Otadzbini.

Sadržaj knjige

1941.

• Raspad države
• Susret sa pukovnikom Mihailovićem
• Put na Ravnu goru
• Dolazak na Ravnu goru i stvaranje Pokreta
• Slučaj Vojvode Koste Pećanca i Generala Ljube Novakovića
• Hitler napada SSSR i pojava komunista
• Sastanak sa Brozom, dolazak Hadsona. Kraj saradnje i početak rata
• Nemci love Generala Mihailovića
• Skrivanje od nemaca
• Ponovo sa Dražom

1942.

• Zimovanje
• Odlazak u Crnu Goru i hHercegovinu i susret sa Vojvodom Birčaninom
• Dolazak padobranaca iz Kaira

1943.

• Boravak u Lipovu
• Borbe kod Foče, Kalinovika, Zelengore i Sutjeske
• Zarobljavanje Pavla Djurišića
• Ponovo u Srbiji. Kraljeva ženidba. Nove potere i boravak na čemernici
• Kapitulacija Italije. Napad na Višegrad i borbe sa komunistima

1944.

• Završne borbe. Svetosavski kongres
• Evakuacija pilota i odlazak vojnih misija
• Dolazak rusa i partizana u Srbiju

1945.

• Poslednji pokušaji i spasavanje. Propust Djurišićeve grupe. Borbe sa ustašama i povratak u Srbiju
• Golgota. prelaz preko Neretve. Pogibija Neška Nedića i Generala Trifunovića
• Na poslednjem zadatku
• U ilegali

Epilog

• Gorka sećanja (iz Titovih kazamata)

Prilog

• Iskaz petorice britanskih oficira za vezu u odbranu Draže Mihailovića u vreme njegovog sudjenja

****


Nikola Kordic

Through a war with Draza

1998th

....

Arrive at Ravna Gora and the creation of movement


At St. George, the sixth of May, we appeared in the snow on the slopes above Jelova. That day we stayed in living memory. Then we broke the one next to the hair itself Jelova up, called Konder, and over time that goes Bjelovar-Uzice. Alongside the road was a lonely house and we rešismo to come into it. When we entered, we saw that this is a tavern, owned by a middle-aged women. Colonel Mihailovic asked whether we could prepare something to eat, and we will pay. It said that there are only forty eggs, but it will look something done.

Then Mihailovic agreements with Major Paloševićem and other officers here to celebrate St. George, after which the query and the rest of us: if one of us celebrate the glory? Since it was my krsna slava, I signed up immediately, as well as several other soldiers. Colonel Mihailovic was approached individually and congratulated all his glory, and addressed all of the short but touching speech:''Heroes! Today is St. George, and there are those among us who still krsna slava. But the St George and the Chetnik military glory, and we decided to celebrate the humble. ''He then briefly talked about the importance of St. George and the tragedy that has come upon our country. After the speech we were Dražinog ran tears to my eyes. We interposed guard and glory has begun. The first flag was developed and read prayers. Then, "Benjamin Đilji" sworn. He previously was laid military oath, because he was young and was not served in the army.

They were these difficult moments. Difficult because this was the beginning, the one who is not survived, it is difficult to be understood. Later, when the daily events in the world and our country become so unpredictable, anything we could no longer surprise or astonish.

After a two-hour rest and to celebrate St. George's Day Konderu at restaurants, the meeting we had in the vicinity of the village Planinic, which is only an hour and a half walk from Straight Up. Here we found refuge in a mountain hut, which serves for the accommodation of livestock in the summer season, during grazing. From here, the Colonel Mihailovic, and Sergeant Major Palošević Boza Perovic Struganik went to the village, the house of the Duke Živojina Arm. Počivšeg son of Duke Alexander-Aca muscle was a class war and the other Colonel Mihailovich in World War II. They went with the intention to leave the war to his flag and, if found at home, to consult with him about some of the plans. I found it was returned from the war, and he kept them all day and night. Reviewing drafts of terrain, made the decision to keep on Ravna Gora, and not to go to the mine, he has been told. After this decision, immediately send the peasants putovođu to us that night brought on a flat mountain.

He came to guide and lead us. As often in the past movements, and this time the falling rain, but guide us comfort that we will not far tonight. Indeed, after two to three hours travel, we came to an increase hut, and beside it was also stable. From afar, we were seeing a large shepherd dog, and when we approached, he rushed at us. But the woman appeared from huts and shouted: "UAA", thinking that they are wolves in the vicinity. At this she appeared guide: "Do not be afraid goody, not wolves." She yelled at the dog: "SAPK Peace and SAPK is ućutao, and without any confusion, we called in the hut and encourage fire that had not yet been closed. "Step Brothers with the rain," he said to us, and we uđosmo. She looked piteously us and said, "you have failed from the rain, and certainly you are hungry." Here is a guide led the main question, and asked whether the flour for polenta and milk. She said that it has, and he promised that we all pay to cook for yourself. This is a nice welcome to our friendly act. Having a deployed, are well ordered fire to be able to dry clothes. Nastavismo kettle with water for polenta.

The next day dawned 11th maj 1941st year. Early in the morning they came from Struganik Colonel Mihailovic, Major Palošević and Boza Perovic. They were visible in the mood. Colonel asked us if we rest and are we eating? When I got the answer to everything is OK, because the captain Uzelac-Taras he reported on everything, he then told us the following:

"We have decided to keep here, not to go to mine as we previously planned. This region called Ravna Gora, otherwise it is a branch of mountain Suvobor. Here is for us the free zone of 20 kilometers on whatever side you turn. We'll start here with the organization an uprising against the occupier, of course, when that is time. "

We have to live divided into two groups, which we later called the "top" and "lower staff. Colonel Mihailovic us ordered the same day share the "Deuce" and "Three", so we can go on patrol to inform the surrounding terrain. And by the way that stops the cabin where there is anyone, to encourage people to tell them who we are and what we are. That we are military, and not some plundering gang and, if you ask for food to make sure we pay. And so on. A žandarmerijskom Sergeant Đure Stankovic order to take another guy with him and went to the village Brajić, where she was žandarmerijska stations. If there comes a link to the gendarmes that they put up to keep our knowledge and to invite them to come, if they want to accept instruction.

After this order, we were all happy, so we sang a Chetnik songs, and then divided into patrols and went to court. Stankovic went Brajić and came in touch with the station commander, Sergeant Milan noisy. On it's nice and gladly welcomed, and with it the same day he went straight to the mountain, to be put on the mood of the whole station. Mihailovic, it is readily admitted, but ordered to remain in service, because through them we will be able to organize the intelligence network. Sergeant's noisy with pleasure received orders and other instructions for the work. And, indeed, from Brajić, daily patrol came and made reports on the movement of the Germans.

The rest of us went in different directions. Blagoje Smith and I, since we both were in žandarmerijskoj uniforms, we went together and played as žandarmerijska patrol, and did not kolibari iznenađivali when he saw us. On the contrary, we were immediately called in the hut and cooked coffee, thinking that we are newcomers gendarmes in the sta-Nice, because we did not know and asked when and from where we came from. When they tell me at length about our arriving at Ravna Gora and when everything is there, then they ask more and offer us food to eat and bring others. We're taking something, but all pay, even though the hosts are happy to receive money.

Once we came to the hut and met Michael Vesković is, his wife said, "So, my brother, I love to hear for people who do not surrender and do not flee their homes as my Michael," So began my funny story: "Well, I prepared a bag , fry bread, natrpala cream and cheese, etc., and escorted my Michael in the war. When you do not lie Vraza, back to my Michael! still no bag is emptied. Ma is not even half-eaten bread. When I saw the bag, thinking that he had escaped from the front, I almost took off her skirt and gave him to wear, and asked him inexpressibles, and to go to war. But when he entered and sat, and told me what happened, and that the war ended , that the Germans occupied the country, then I sieve isplakala. And there are zasuzile eyes. I told him: "They are our ancestors fought so ..."

In the field, we learned that a few days ago appeared a group of eight people under the name "Chetniks." that one old man and a woman forcibly seized coins, that some people ucenili for money, and the people in fear of them. We are promised that if we can continue to turn up and did such trouble, take the necessary measures to prevent them.

After returning from patrol, we went to the Colonel Mihailovich to tell what we heard and saw on the ground. Colonel was pleased when we said that our people love to receive. He said: "This is our only hope and comfort to our people love to receive. Otherwise we were in hopeless situation."

After a while, it came up again and a group of robbers broke into the station žandarmerijsku Brajić. Since the gendarmes were on the ground, except on duty at the station, they plundered all that was useful for them: they took the machine gun and other weapons that were found. On the same day they told the respected host Dobrivoje Vesković Teočina village to prepare them two hundred thousand. Otherwise it will be liquidated! Since we were informed of the incident, Colonel Mihailovic ordered us to prepare me gendarmes, and to go in an ambush at home Vesković host. And if the bandits would not have come to organize a chase with people from nearby gendarmerie station. And so it was. We waited for two nights, and when bandits are not there, we connected with the surrounding stations and put together a poterno department. All, gendarmes were rejoicing that they go with us in pursuit. Department went from the village of Gornji Banjani, over mountains and Rajac Suvobor, towards the village of Ba. In this village we learned that the group went through it and went in the direction of the village Planinic. It has been the only evening, and in Planinic požurismo. When we entered the village, we learned that a group in one of the houses, they are good meal and plum brandy are written. We managed to catch a connection to the host to inform it when there in the house we'll go inside and imperceptibly that it is not afraid of anything. Late in the night, we blocked the house, and happiness are not bandits guard set. We have managed to enter and sleep are some pohvatali, disarmed and connect, while a jump from a dream, but failed to use a weapon. Whole group, we gave gendarmes who were legal, and the weapons we have made on a flat mountain. Shortly after this case, the news spread to the surrounding villages, to Ravna Gora has an army that captured the thieves and bandits, and to punish them severely. Then the peasants out of curiosity started to come on a flat mountain. Each farmer was a nice welcome and received by Colonel Mihailovic. He said they won a beautiful mind and soul, so that they would in a short time came again and brought the other hosts, and even women with odraslijom children and young people came, and when he asked them to sit where they are going, they would answer: " We're going to see the Old man Draza and its heroes. " So, as we see, the people I called Colonel Mihailovic-čiča prefer. So quickly on us began to sing songs around the Sumadija and Eastern Serbia, and later they sang that song, and echoed by Ra, Montenegro, Herzegovina, Bosnia, Dalmatia, Kordun, Banija and Lika.

Colonel Mihailovic was soon sent Acu Arm in Belgrade, to connect with some people. The connection has begun to function and officers began to arrive, in order to put at the disposal. List the names of several officers and politicians who have come among the first: Captain Momcilo Petrovic, professor Voja Popovic. Lt. Neško Nedic, Lieutenant Vukmanović, Lieutenant Sima Uzelac, Deroko captain, lieutenant Zvonko Vuckovic, Captain Duja Smiljanic, Negovan Papic, Dr. Šijački, Dr. Moljević, Dr. ruddle, Muscle Tom, Lieutenant Letica, Lieutenant Rakovic Captain Racic, žandarmerijski Sergeant Ajdačić, žandarmerijski sergeant Janković, major Bosko Todorovic, Lt. Dragoslav Pavlovic, sergeant-sergeant Voja Kovacevic, Chetnik from the First World War Zarko Milostrašić, municipal and spare notebook Sergeant Peter Aleksic and many others.

Zarko Aleksic Milostrašić and Peter are very much contributed to his arrival at headquarters, as they were assigned to the supporting group. The two men, both of Vojvodina, the Serbian spirit bred, with a moral and patriotic feelings, we often serve as an example. Even us, and I prefer Old man by which time, after a long night marches, the winter and the difficult terrain, pointing to the two. He admired them personally, and the rest of us, the submission of all problems that we encountered. Because that happened to young people feel fatigue, and even to stay on the road.

At the same time, some areas have emerged officers and NCOs who were fallen into slavery and heard the charm. They started and to organize themselves, through couriers were caught with a flat connection Montenegro, placed under the command and asked for directions for future work. Then came the couriers from Bosnia, from major Jezdimir Dangić, who already had a large group and entered into engagements with Ustashas. These are the couriers we know about the great crimes against the Serbian people in Bosnia, and about their difficult struggles against the Ustasha. Dangić Major in his letter to Colonel Mihailovic claimed that he sent arms and ammunition, as well as officers and NCOs, because it lacks the provost staff. When we heard what the major search Dangić, we were told and asked Cice to go to Bosnia, but he did not let us, explaining that we needed for other tasks. And if someone is eager to fight, that will be it, because we are in the background, but we will one day be at the forefront.

At the beginning of the month of June, came from Belgrade radio operator N.N. with parts of a small receipt and transmission stations. By courier and through connections, acquired what was needed to enable the station to work. With the station set up the first connection with a military radio station, located on the island of Malta. After it has been easier to link and expand to other parts of the world, as well as our government and the king in the foreign abroad.

In a short time after the call, came to the mountain straight from Cairo Zechariah and Mirko Ostojic Lalatovic, and their English Captain Hudson "Mark." U-boat they were traveling to the Adriatic coast, and after walking through the mountains. With them they brought the work of key radio stations and put at the disposal of the Old man-charm. "Mark" also had a separate password for the connection with his superiors. Old man is held in all three of the Supreme Command Headquarters.

.........

This is an extract from the book "Through the war with Draze. The book is written by the companion General personal Mihailović and coder in the Yugoslav Army Supreme Command in the homeland.


Content Review

1941st

* The disintegration of the state
* Meeting with Colonel Mihailovic
* Put on a flat mountain
* The arrival of the Ravna Gora and the creation of the Movement
* The case of Costa Pecanac Duke and General Ljuba Novakovic
* Hitler attacked the USSR and the emergence of Communist
* Meeting with Broz, the arrival of Hudson. End of cooperation and the war
* Germans love General Mihailovich
* Hiding from the Germans
* Back to Drazo


1942nd

* Wintering
* Going to Montenegro and hHercegovinu and meet with Duke Birčaninova
* The arrival of the paratroopers from Cairo


1943rd

* Stay in Lipovo
* The fighting in Foca, Kalinovik Zelengora and Sutjeska
* Capture of Paul Djurišić
* Back in Serbia. Kings of marriage. New chase and stay on Cemernica
* Capitulation of Italy. The attack on the Visegrad and struggle with the Communists


1944th

* The final battle. Svetosavski Congress
* Evacuation pilot and military missions going
* The arrival of the Russians and the partisans in Serbia


1945th

* The last attempt the rescue. Failure Djurišić group. Struggle with the Ustasha, and return to Serbia
* Calvary. crossing over the Neretva. Death Neško Nedic and General Trifunovic
* The last task
* In the underground

Epilogue
* Bitter memories (from Tito's casemate)

Contribution
* Statement of five British liaison officers in the defense Mihailović at the time of his trial

Последње писмо Драже Михаиловића - The last letter of Draza Mihailovic

Последње писмо Драже Михаиловића

2. фебруар 1946

Ни под којим условима нећу напустити своју Отаџбину и свој народ. Своју земљу не можете понети на ђоновима ципела, како је рекао Дантон када су му предлагали да напусти Француску. Једино што данас могу да учиним је - да поновим ове речи. Јер ја нисам Јосип Броз Тито који нема ничег заједничког ни са овом земљом нити са овим народом, па да могу да побегнем...
Тамо код вас у Швајцарској имате довољно мојих официра и војника који су напустили земљу и, са мојом дозволом. Ви такође имате и велики број некадашњих ратних заробљеника и депортираца, који данас представљају живе сведоке неправде која се спроводи над нашом нацијом. Међутим, сједињени духом, не пропустите ниједну прилику, а да нашу патњу не покажете онима око вас, тако да читав цивилизован свет сазна праведност наше борбе. Понављам, моје место је овде, у мојој земљи, са мојим народом, да бих тако умањио њихову патњу, и да бих их охрабрио у њиховом веровању у спасење, које ће ипак доћи.
Увек сам говорио да ће савезници једнога дана схватити какву су грешку направили, дајући Југославију у руке Тита и његових терористичких комуниста.
...Комунисти су сконцентрисали све своје напоре да мене ухвате. Мобилисали су све своје сервилне послушнике: Бугаре, Албанце, Италијане и друге комунисте - који су сви сједињени у својој решености да мене ликвидирају. У овом подухвату совјетски специјалисти су такође бројни.
Ви знате моју стратегијску намеру, да се одржим по сваку цену за велики задатак који је пред нама. Можда ћу пасти за наш свети циљ. Ви знате да ће тиме пасти и праведна борба наше нације. Јер ја једино чиним што је воља народа - због тога сам и почео борбу против окупаторских снага, а доцније и против комуниста... Не сумњам ни за тренутак, Зора слободе са Равне Горе заблистаће над нашом паћеничком Отаџбином. *


* (Писмо је објављено јула 1946. године у Њујорку, од стране Комитета за поштено суђење Дражи Михаиловићу. Само неколико дана после тога, Михаиловић је ликвидиран у Београду)


_____


The last letter of Draza Mihailović

2nd February 1946

Under no circumstances I will not leave his homeland and his people. Their country can not take the soles of shoes, he said Danton when he proposed to leave France. The only thing I can do now is - to repeat these words. Because I'm Josip Broz Tito who has nothing in common either with the ground or with these people, so they can get away ...
There with you in Switzerland you have enough of my officers and soldiers who have left the country and, with my permission. You also have a large number of former prisoners of war and deportiraca, who today are living witnesses to injustices carried out against our nation. However, the united spirit, do not miss any opportunity, and that our suffering does not show those around you, so that the entire civilized world may know the righteousness of our struggle. Once again, my place is here, in my country, my people, that would also reduce their suffering, and I would encourage them in their belief in salvation, which is still to come.
I have always said that the allies one day realize what a mistake they made, giving Yugoslavia in the hands of Tito and his communist terrorist.
... Communists have concentrated all their efforts to catch me. Mobilized all their servile followers: Bulgarians, Albanians, Italians and other communists - who are all united in their determination to liquidate me. In this enterprise, the Soviet specialists are also numerous.
You know my strategy intended to maintain at any cost for a task that is before us. I might go to our sacred goal. You know that time will fall and just struggle of our nation. Because I only do the will of the people - because I started fighting against the occupying forces and later against the Communists ... I do not doubt for a moment, Zora freedom with Straight Up zablistaće paćeničkom of our Motherland. *


* (The letter was published in July 1946. New York, by the Committee for a fair trial Draza Mihailovic. Only a few days later, Mihailovic was executed in Belgrade)

Deo Karadjordjevog proglasa...

"Bog neka ulije hrabrost u srca srpskih sinova i neka slomi silu neprijatelja koji su dosli da uniste nasu pravu veru!"

Deo Karadjordjevog proglasa iz 1813. godine
povodom napada Turaka na Srbiju.

___


"God instill some courage into the hearts of Serbian sons and a breaking strength of the enemy who had come to destroy our true faith!"

Part Of Karadjordje proclamations from the 1813th
The regarding the attacks of the Turks in Serbia.

"Tajna Koporina i Svetog Despota Stefana"

Preuzeto sa: Pravoslavlje


"Tajna Koporina i Svetog Despota Stefana"

Аутор: Бранимир Нешић, Број 945-946, Рубрика Светосавска култура

Нема државног и народног препорода без духовне обнове. Али, шта је духовна обнова? Како се до ње долази, како се ствара, може ли се предвидети, или се она просто деси? У најкраћем, духовна овнова је откривање, прихватање и плодотворно потврђивање свог духовног идентитета, док је народни и државни препород делатно спровођење духовне обнове. Источник или темељ духовне обнове је, свакако, ванвременска и ванпросторна категорија, док је државна и народна обнова временска и просторна и њени појавни облици зависе од историјског контекста у којем се спроводи духовна обнова.

Да поновимо једну јасну чињеницу: темељ српске духовности је Светосавље и из њега проистекао и делатно потврђен Косовски завет. Центри духовне обнове српског народа од вајкада, а посебно од Светога Саве, су српски манастири. Калуђери и свештеници, велики подвижници и духовници, свеједно да ли су епископи или обични монаси, својим охристовљеним узорним животима, духовне су луче и искре српском народу. Какве калуђере воле српски мирјани? Паметне и школоване? Воле, али није пресудно. Добре беседнике и уметнике? Воле, али та се љубав јавља касније. Подвижнике и молитвенике? На правом смо трагу. Народ воли скромне, ведре и пожртвоване, оне који живе и страдају са својим народом, оне који су материјално сиромашни али духовно богати и увек спремни да буду ту и кад је срећа и кад је туга. Такве монахе и свештенике српски мирјани највише воле. Воле их као своје очеве, са њима се поносе и поштују их.

Такве су монахиње манастира Копорина. Ако се људи познају по делима својим, онда је свака реч на месту.

Тајна последње обнове манастира Копорина

На само шест километара од Велике Плане, ушушкан у котлини и окружен шумом, налази се светиња од изузетног значаја за историју српског народа - манастир Копорин. Посвећен је Светом Стефану, а задужбина је Деспота Стефана Лазаревића, сина Светог Кнеза Лазара, косовског мученика. Храм манастира посвећен је Светом архиђакону и првомученику Стефану, изграђен је у последњој деценији XIV, а осликан у првим годинама XV века. Манастир је у Бечком рату (1683-1699) запустео и остао без братства. Обновљен је у последњој четвртини 19. века, али тек у 20. веку он светли пуном снагом.

Велика обнова Браничевске епархије у другој половини 20. века почиње са епископом Хризостомом, који је на трон епископа браничевских устоличен 1952. године. Великим пожртвовањем и мисионарском делатношћу (између осталог, био је дугогодишњи уредник својевремено многочитаног Православног мисионара), владика Хризостом увећава монаштво и обнавља манастире.

Када је манастир Копорин у питању, већ 1953. године цело копоринско братство владика Хризостом премешта у манастир Тумане, а у копорински манастир доводи младе и образоване монахе. Један од најбитнијих догађаја за новију судбину манастира била је владикина одлука о претварању Копорина у женски манастир. Године 1958. у Копорин долазе девет монахиња из манастира Ћелије код Ваљева. За настојатељицу је постављена Сара (Ђукетић). О њој се данас у народу много прича, али је, чини се, мало написано. Под њеном управом, а касније и мати Серафиме, друге игуманије, и данашње мати Агније, манастир Копорин доживљава своју ренесансу: нов конак је направљен 1962, трпезарија 1966, зграда адаптирана у коначиште за народ 1969, главни конак 1977, дозидан анекс трпезарији 1988, „Прокин конак“ 1997...

И све то је много и битно, али један догађај се посебно издваја. Наиме, приликом замене подних плоча у храму у току 1977. године, у северозападном углу брода цркве, испод фреске на којој је приказан Деспот Стефан, пронађене су мошти које су биле на дну гробнице. Протојереј др Радомир Милошевић, у књизи „Манастир Копорин 1402-2002“, наводи: „Помисливши да се ради о моштима Деспота Стефана, монахиње су кости опрале у вину и уљу, а затим их положиле у дрвени ковчег који је епископ Хризостом унео у капелу главног храма и поставио на свети престо... Према нађеним моштима испољена је извесна резерва и у Цркви и ван ње. То је природно, јер Српској цркви у целини или било ком њеном делу, није стало да по сваку цену има Деспотове мошти, већ само да их има ако су Деспотове.“ После детаљног антрополошког и палеопатолошког прегледа, који је извршио наш познати антрополог из Лондана Србољуб Живановић, закључено је да се ради о моштима Светог Деспота Стефана. Свечани пренос моштију обављен је октобра 1989. године. Неколико месеци пре тога, на Видовдан, о 600-годишњици Косовске битке, обављен је свечани пренос моштију Светог Кнеза Лазара у манастир Раваницу. Син следи свога оца. Опет.

Сан Деспота Стефана

Која је тајна Светог Деспота Стефана? Која је тајна личног и националног успеха човека који је у врло тешким временима уздизао свој народ и у државном, војном и књижевном погледу? Шта је то он носио у себи и шта га је толико одвајало од других људи?

Замишљени пред тајном тог човека, схватамо да је он живео један сан. Али то није било какав сан. Његов сан није несвесна и ирационална појава људског бића. Његов сан је био дубоко свесна и емоционално-рационална жеља и чежња сина за оцем.

Какав је то сан? Сања Деспот како се налази поред свога оца, обучен у витешки оклоп са часним крстом на грудима. Сања свога оца, себе и све друге српске витезове како присуствују Светој Литургији, како одјекују косовска звона и како се причешћују Телом и Крвљу Христовим. Сања на делу потврђено очево и народно заветно опредељење. Када се Литургија у цркви заврши, Деспот, заједно са оцем и другима, узима мач и копље у руке и одлази на бојно поље. Сања и као да чује ону злокобну тишину која настаје пре судара две силне војске, тишина која завлада читавом косовском и српском земљом неколико тренутака пре неголи ће читаво поље косовско бити до неба оглашено звекетом витешких оклопа, топотом коњских копита, звонким и потмулим ударцима мача о мач и мача о људско тело.

Кроз сан Деспот осећа саборни дух и у трену постаје свестан свевремене енергије и вредности свога народа. Стефан подиже мач и са својим добрим и верним народом креће да сече непријатеља бранећи слободу која нема цену, и крст који носи на грудима.

Тај не било какав сан, Деспот је сањао сваки дан. И када се борио на страни туђина у ратовима који нису били његови, он је био са својим оцем и бранио је своју Србију. И кад је писао, и кад је по европским дворовима шетао и својом физичком и духовном лепотом пленио све око себе, он у себи није чуо похвале и дивљења, већ косовска звона и звекет витешких панцира; он је имао прилике да види лепоту европских принцеза и богатство европских дворова, али је знао да је то пролазно а да је одлучан поглед његовог оца, препун светлости и непрегледних дубина, вечан и далеко лепши.

И само човек који је живео најчистију и најдубљу љубав, а то је она љубав која човека чини спремним да се жртвује за своје ближње, она љубав која се не надима и која својим одјеком плени као кимвал када звечи, само такав човек је могао да напише Слово љубве и да остави запис на мраморном стубу на Косову.

Деспот Стефан и српска омладина

Овогодишњи Сабор српске омладине није случајно почео Светом литургијом у манастиру Копорину, поред моштију Светог Деспота, управо на Видовдан, 28. јуна. Могло је то омладинско окупљање да почне и у Раваници, код Светог Кнеза, али изгледа да је време у којем данас омладина живи слично времену деспотовог живота. Треба у времену тајног протектората у једном делу српских земаља и јавног у другом делу, спашавати народ, подучавати га, обнављати, културу и углед подизати. Треба деспотовски живети и жртвовати се, да бисмо нашој деци оставили више неголи што су нама оставили очеви. То ћемо моћи једино ако будемо сањали Деспотов сан, свакога дана и на сваком месту. Косовски бој је данас преданост професора у школама, поштење радника у фабрикама, подвиг и скромност монаха и, надасве, саборни плодотворни дијалог целог, понављам целог народа.

Свети Деспоте Стефане, моли Бога за нас! "

___________________



Taken from: Pravoslavlje


"The secret of the Holy Koporin Despot Stefan"

Author: Branimir Nesic, No. 945-946, section: Svetosavska kultura

No state and national revival without spiritual renewal. But what is a spiritual renewal? How to do it comes from, how it creates, can be predicted, or is it just happen? In short, the Rams spiritual discovery, acceptance and fruitful affirmation of their spiritual identity, while the national and state revival of activity implementation of spiritual renewal. Istocnik or foundation of spiritual renewal, of course, timeless and vanprostorna category, while the state and national renewal time and space and its manifestations depend on the historical context in which to implement spiritual renewal.

To repeat one clear fact: the foundations of Serbian spirituality Svetosavlje and from it emerged and actively endorsed the Kosovo covenant. Centers of spiritual renewal of the Serbian people vajkada, especially of St. Sava, the Serbian monasteries. Monks and priests, the great ascetics and priests, no matter whether they are bishops or ordinary monks, a model ohristovljenim their lives, spiritual sparks of the rays and the Serbian people. Kind of like serbian monks Mirjana? Smart and educated? Love, but not crucial. Good orator and artists? Love, but what is love occurs later. Ascetics and prayer? We are on the right trail. People like the modest, bright and dedicated, those who live and die with his people, those who are materially poor but spiritually rich and always willing to be there, and when the happiness and sadness when. These monks and priests of the Serbian Mirjana most like. Love them like their fathers, with them the pride and respect them.

These are the nuns of the monastery Koporin. If people know by his actions, then any word on the site.

The secret of the last renewal of the monastery Koporin

At only six kilometers from Velika Plana, tucked in a valley and surrounded by forest, is of great sacred significance for the Serbian history - the monastery Koporin. Dedicated to St. Stephen, a foundation was Despot Stefan Lazarevic, son of the Holy Prince Lazar, the Kosovo martyrs. The temple of the monastery dedicated to St. Stefan Archdeacon and Martyr, was built in the last decade of the fourteenth and painted in the early years of the fifteenth century. The monastery is in the Vienna War (1683-1699) abandoned and lost brotherhood. Renovated in the last quarter of the 19th century, but only in the 20th century turns on full blast.


Great restoration Braničevo diocese in the second half of the 20th century began with Bishop Hrizostom, which is on the throne of the bishop enthroned braničevskih 1952nd year. Great sacrifice and missionary activities (among other things, was a longtime editor once lots of reading Orthodox missionaries), Bishop Chrysostomos increases renewed monasticism and monasteries.

When the monastery Koporin in question, but 1953rd The entire Brotherhood Koporin Bishop Chrysostomos Tumane moved to the monastery, a monastery in Koporin brings young and educated monks. One of the most important events for the later fate of the monastery was the decision to convert vladikina Koporin in the women's monastery. In 1958th Koporin come in nine nuns from the monastery of cells near Valjevo. Prior is set for Sarah (Đuketić). The card is still in a lot of people talking, but it seems to be little written. Under its administration, and later the mother Seraphim, the second abbess, and today's home Agnija monastery Koporin experiencing its renaissance: new residence was built in 1962, the dining room in 1966, renovated building in the hostel for the people of 1969, the mansion in 1977, the dining room annex added in 1988, "Proka quarters" 1997 ...

And it's many and important, but one event in particular stands out. Namely, replacement of floor slab in the temple during the 1977th The ship in the northwest corner of the church, beneath the frescoes on the images of Despot Stefan, the relics were found that were at the bottom of the tomb. Archpriest Dr. Radomir Milosevic, in his book "The Monastery Koporin 1402-2002", states: "Pomislivši that these are relics of Despot Stefan, the nuns were the bones washed in wine and oil, then laid in a wooden coffin, which was introduced in Bishop Chrysostom Chapel the main temple and placed on the holy throne ... According to the relics found expressed a certain reserve and in the Church and outside it. It is natural, because Serbian church as a whole or any part of it, did not care about that at all costs has Despot's relics, but only if there are any despot. "After an extensive anthropological and paleopatološkog review, which is made from our famous anthropologist from London Srboljub Zivanovic, it was concluded that these are relics of Despot Stefan. Ceremonial transfer of the relics took place on October 1989th year. A few months before, on St. Vitus Day, the 600-anniversary of the Battle of Kosovo, carried out the ceremonial transfer of the relics of St. Prince Lazar in the monastery Ravanica. The son followed his father. Again.

Dream of Despot Stefan

What is the secret of the Holy Despot Stefan? What is the secret of personal and national success of a man who was in very difficult times, raised his people and the state, military and literary terms? What is he wearing in it and what it is so separated from other people?

Thought the secret of this man, we understand that he lived a dream. But it was not any dream. His dream is unconscious and irrational phenomenon of human beings. His dream was deeply aware of the emotional-rational desires and longing for the father of a son.

What is that dream? Despot to dream next to his father, dressed in knightly armor with honorable cross on his chest. Dreams of his father, himself and all other Serbian knights to attend the Divine Liturgy, as tones resonate Kosovo and how the Communion of the Body and Blood of Christ. Sanja on the part of the confirmed father's determination and national testimonial. When the Divine Liturgy in the church is complete, Despot, along with his father and others, taking a sword and a spear in his hand and goes to the battlefield. Dreams and as you hear the one sinister silence that comes before the collision of two mighty armies, the silence that reigned over the Serbian land of Kosovo and a few moments before the entire field of Kosovo to be advertised to the sky knight armor clatter, thud of horse hooves, Zvonko and potmulim blows of the sword sword and the sword of the human body.

Through the universal dream Despot feel the spirit and the moment has a sense of eternal energy and values of his people. Stephen raised his sword and with his good and faithful people move to cut the enemy defending the freedom that has no price, and wearing a cross on his chest.

That's not just any dream, Despot dreamed every day. And when he fought on the side of strangeness in the wars that were not his, he was with his father and defended his Serbia. And when he wrote, and when he walked by European courts and their physical and spiritual beauty bewitching all around him, he has not heard of self praise and admiration, but Kosovo volume and clanking armor knight, he had a chance to see the beauty of European princes and wealth of European courts, but he knew it was temporary and that the firm view of his father, full of light and depth nepreglednih, perpetual and far more beautiful.

The only man who lived clearest and deepest love, and that it is love that makes a man willing to sacrifice for his fellow man, love that she is not puffed, and that captivates its echo as kimval when clinking, just such a man could write ljubve letter and leave record in the marble pillar in Kosovo.

Despot Stefan and Serbian youth

This year's Assembly of the Serbian youth was accidentally started the Holy Liturgy in the monastery Koporin, in addition to the relics of St. Despot, right on St. Vitus Day, 28 June. Could the youth gathering to begin in Ravanica, at St. Duke, but it seems that the time in which youth live today like despot's life time. You must be a secret protectorate over time in one part of Serbian lands and the public to the second part, rescue people, teach it, to update, culture and reputation of the lift. We need to live and sacrifice, to leave our children more than our fathers left us. It will be only if we thought Despot dream every day and everywhere. Battle of Kosovo today is the commitment of teachers in schools, workers in factories, honesty, humility and accomplishment of monks and, above all, a useful dialogue around the cathedral, I repeat the whole nation.

Despot Sveti Stefan, pray God for us! "